PROKLETSTVO PORODICE
Porodica je izvor bolesti. Roditelji peru ruke, kažu: Ja ne znam kako si ti postao takav zlotvor- piješ, urlaš, na ulici te čuju, ljudi se brinu za MENE jer se ti ponašaš nenormalno. Stvarno si grozan. To što ti radiš meni, nijedno normalno dete ne radi svojoj majci.
Da, ja pijem, urlam i to što ja radim tebi odista nijedno normalno dete neće raditi svome roditelju. Ali dozvoli mi da na sve te optužbe odgovorim sledećim:
Kao prvo – ko je mene vaspitao? Ti i moj otac. Od koga sam ja prvi put naučio da je urlanje način da komuniciraš sa najbližom rodbinom? Od tebe i njega – i takva obuka trajala je dug niz godina, htela ti to da priznaš ili ne ( ne želiš da priznaš ). Nisu me odgajali ni razredni ni ulični mangupi, koliko god želela da je tako jer bi na taj način bila razrešena krivice ( mada, jedna stvar bi preostala : kako to da si dopustila da me odgaja bilo ko osim mog oca i tebe ? ).
Drugo – od koga sam, jebem mu mater, naučio da ločem? Od likova iz stripa? Holivudskih negativaca sa TV – a? Povremenih klošara što se dronjavi vukoše ulicama Novog Sada da u njihovim smrdljivim ćoškovima zauvek nestanu – jesu li mi oni bili dominantniji modeli za identifikaciju od tebe, mamice? Od tvog preko trideset godina dugog alkoholičarskog staža zahvaljujući kojem sam prvi put u životu video kako je to kad se neko odvali od psihoaktivne supstance posmatrajući milion puta sopstvenu kevu suviše otkinutu od piva i tableta da bi znala da ima decu o kojoj se treba brinuti? Ne, to nije opravdanje za činjenicu da i sam brljam – ali moje brljanje je nalik na žitije sveca naspram tvog, i sigurno da ga nisam naučio na nastavi prirode i društva. I zato nemoj da sereš, nemoj da izigravaš žrtvu više nego što zaista jesi. Ja sada imam 34 godine i nemam opravdanja za svoje trenutne glupe postupke – ali kad sam imao svega devet i manje godina, i gledao tebe – odraslu, odgovornu, kako se ponašaš poput grozomornog deteta ... kakvu sam lekciju mogao izvući – tim pre što se njeno predavanje oteglo decenijama? U školi su me učili raznim stvarima – nakon čega sam dolazio kući i gledao tebe otkinutu na kauču, neupotrebljivu i krajnje otupelu. Prema tome, jebi se i ti i tvoja malograđanska poza. Nek se jebe i komšiluk koji je svoju decu vaspitao ( u nekim slučajevima, da ne spominjem imena ) da i pored odsustva većih zdravstvenih problema dibidus pukne i postane teret države, psihijatara, svoje neposredne okoline ( familije ) i samih sebe. TI LJUDI se zabrinu kada čuju da se izdirem na svoju kevu. Oh, šmrc, ja ću , nasilnik, njoj nešto da uradim, a oni su svojoj deci samo dobro činili...
Treće, da li se iko od zabrinutih komšija pita šta ja time sebi radim? Svom pritisku, krvnim sudovima? Ma, ko ga jebe! On je mlad , znači – njemu se neće desiti ništa! Ali sirotoj majci koja svaki konflikt sa okolinom predstavlja kao da je uvek tuđa krivica... oh, šmrc, sirota bakica, kuku i lele, pored takve nezahvalne stoke od dece. Moj komšiluk sastoji se pre svega od starijih ljudi. Fala Bogu da za mene imaju manje razumevanja nego za sirotu mutter. Nisam anđeo, za svašta sam i kriv. Samo, braćo i sestre komšije und komšinice, mene je neko u tom pravcu vaspitao. Kako, zašto? A šta pitate, pogledajte vlastitu porodicu pa odgovorite na to enigmatično pitanje.
Porodica je izvor bolesti i meni je beskonačno drago što sopstvenu neću zasnovati. Zaista, to je posao samo za odabrane. Svi ostali napraviće gargantuanske zajebe što se prenose iz generacije u generaciju, kao živahno, skakutavo prokletstvo. Što zapravo i jeste.
HLADNOĆA
Hladnoća spolja
Hladnoća iznutra
Nestvarni dani
Preteća jutra
Smrt na dnu flaše
Opasnost u mraku
Osećaj propasti
Tup, u stomaku
Spaljena kašika
Spaljena nada
Ledeni vetar
Kroz sivilo grada
Krvavo dete
U podrumu spava
Mlade vojnike
Prekriva trava
Ništavno danas
Straćeno sutra
Varljivi spolja
Mrtvi iznutra
UVOD U AUTOBIOGRAFIJU
Zašto „ autsajder „? I zašto „ autobiografija „? Pa blog je već neka vrsta delimične autobiografije, online dnevnika koji otkriva fragmente naših, inače od oka javnosti skrivenih života. Međutim, tokom nekoliko sopstvenih godina blogovanja, primetio sam da su ovi egzibicionistički web poduhvati često površni i vremenski skoncentrisani oko skorijih događanja. Ovo što sledi na mom blogu je autobiografski zapis u smislu vraćanja do samog rođenja, ispresecan prikazima onog što zovemo sadašnjicom ili barem nedavnim zbivanjima. A autsajder sam nužnošću svog rođenja koje nije proteklo na normalan način, preciznije rečeno – još dok sam spokojno plutao u majčinom stomaku nekom se organskom nužnošću, meni i dalje nejasnom, spremala sudbina kakvu ni moji roditelji niti bilo ko drugi nije mogao, a ni hteo da zamisli. U dve reči : spina bifida.
Šta je to? Na latinskom to znači „ rascep kičme“. Dete se rodi sa nedovoljno formiranim kičmenim pršljenovima. U mom slučaju, krstačnim. Ovo prouzrokuje teško doživotno oštećenje kičmenih nerava i , u najvećem procentu slučajeva, sledeće posledice: paraplegiju, hidrocefalus ( 90% ), dislokacija kuka, IQ u donjoj ili ispod donje granice proseka, inkontinenciju ( nesposobnost kontrolisanja bešike i creva).... Drugim rečima, ništa lepo niti veselo.
Prohodao sam sa 18 meseci. Nemam – niti sam imao – hidrocefalus. Ne znam tačno svoj IQ, jedino to da je iznad 130. Inkontinenciju imam, imaću je do kraja života. Jebi ga, tako je kako je, ničije sažaljenje mi ne treba niti koristi. U kategoriji svoje sabraće po bolesti, ja sam jedan od srećnijih.
Ali, zašto ja sad vodim ovaj blog? Da bih svoje probleme doveo u žižu nečije pažnje? Jalovo kukao nad mrtvim nadama naivne mladosti? Pa evo razloga: imam 35 godina i razgranavanje mojih boljki dovelo je do toga da sam već neko vreme na dijalizi. Dijaliza mi ne ide dobro, i iz svega što sam naučio posmatranjem, razmišljanjem i zaključivanjem – ja znam da mi životni vek neće biti predugačak. Koliko ću živeti ja mogu pretpostaviti skoro kao i bilo ko drugi, uz ogradu da starost meni nije suđena. Niti treba da bude jer je odvratna za hronično bolesne. I zato pišem sve ovo. Moram sa samim sobom raščistiti neke stvari, a to se, između ostalih metoda, postiže nemilosrdnom iskrenošću u vezi sa vlastitim životom.
Takođe, ja sam po vokaciji pisac, od svoje osnovne škole. Jedan od najprirodnijih načina za svođenje računa osobe poput mene: iskoristiti mogućnost božanskog Interneta da prezentuješ svoj rad onima što za njega iskažu interesovanje.
Ovo je bio uvodni tekst. Ostali će skakutati kroz vreme napred – nazad, onako kako meni bude odgovaralo. Nadam se da će i pored toga davati koliko – toliko koherentnu sliku. A ako ne... pa, šta da se radi...