Utorak, Januar 19, 2010
PROKLETSTVO PORODICE
Porodica je izvor bolesti. Roditelji peru ruke, kažu: Ja ne znam kako si ti postao takav zlotvor- piješ, urlaš, na ulici te čuju, ljudi se brinu za MENE jer se ti ponašaš nenormalno. Stvarno si grozan. To što ti radiš meni, nijedno normalno dete ne radi svojoj majci.
Da, ja pijem, urlam i to što ja radim tebi odista nijedno normalno dete neće raditi svome roditelju. Ali dozvoli mi da na sve te optužbe odgovorim sledećim:
Kao prvo – ko je mene vaspitao? Ti i moj otac. Od koga sam ja prvi put naučio da je urlanje način da komuniciraš sa najbližom rodbinom? Od tebe i njega – i takva obuka trajala je dug niz godina, htela ti to da priznaš ili ne ( ne želiš da priznaš ). Nisu me odgajali ni razredni ni ulični mangupi, koliko god želela da je tako jer bi na taj način bila razrešena krivice ( mada, jedna stvar bi preostala : kako to da si dopustila da me odgaja bilo ko osim mog oca i tebe ? ).
Drugo – od koga sam, jebem mu mater, naučio da ločem? Od likova iz stripa? Holivudskih negativaca sa TV – a? Povremenih klošara što se dronjavi vukoše ulicama Novog Sada da u njihovim smrdljivim ćoškovima zauvek nestanu – jesu li mi oni bili dominantniji modeli za identifikaciju od tebe, mamice? Od tvog preko trideset godina dugog alkoholičarskog staža zahvaljujući kojem sam prvi put u životu video kako je to kad se neko odvali od psihoaktivne supstance posmatrajući milion puta sopstvenu kevu suviše otkinutu od piva i tableta da bi znala da ima decu o kojoj se treba brinuti? Ne, to nije opravdanje za činjenicu da i sam brljam – ali moje brljanje je nalik na žitije sveca naspram tvog, i sigurno da ga nisam naučio na nastavi prirode i društva. I zato nemoj da sereš, nemoj da izigravaš žrtvu više nego što zaista jesi. Ja sada imam 34 godine i nemam opravdanja za svoje trenutne glupe postupke – ali kad sam imao svega devet i manje godina, i gledao tebe – odraslu, odgovornu, kako se ponašaš poput grozomornog deteta ... kakvu sam lekciju mogao izvući – tim pre što se njeno predavanje oteglo decenijama? U školi su me učili raznim stvarima – nakon čega sam dolazio kući i gledao tebe otkinutu na kauču, neupotrebljivu i krajnje otupelu. Prema tome, jebi se i ti i tvoja malograđanska poza. Nek se jebe i komšiluk koji je svoju decu vaspitao ( u nekim slučajevima, da ne spominjem imena ) da i pored odsustva većih zdravstvenih problema dibidus pukne i postane teret države, psihijatara, svoje neposredne okoline ( familije ) i samih sebe. TI LJUDI se zabrinu kada čuju da se izdirem na svoju kevu. Oh, šmrc, ja ću , nasilnik, njoj nešto da uradim, a oni su svojoj deci samo dobro činili...
Treće, da li se iko od zabrinutih komšija pita šta ja time sebi radim? Svom pritisku, krvnim sudovima? Ma, ko ga jebe! On je mlad , znači – njemu se neće desiti ništa! Ali sirotoj majci koja svaki konflikt sa okolinom predstavlja kao da je uvek tuđa krivica... oh, šmrc, sirota bakica, kuku i lele, pored takve nezahvalne stoke od dece. Moj komšiluk sastoji se pre svega od starijih ljudi. Fala Bogu da za mene imaju manje razumevanja nego za sirotu mutter. Nisam anđeo, za svašta sam i kriv. Samo, braćo i sestre komšije und komšinice, mene je neko u tom pravcu vaspitao. Kako, zašto? A šta pitate, pogledajte vlastitu porodicu pa odgovorite na to enigmatično pitanje.
Porodica je izvor bolesti i meni je beskonačno drago što sopstvenu neću zasnovati. Zaista, to je posao samo za odabrane. Svi ostali napraviće gargantuanske zajebe što se prenose iz generacije u generaciju, kao živahno, skakutavo prokletstvo. Što zapravo i jeste.
Odrastanje u porodici prati čoveka ceo život. Ono što nauči tu, kasnije primeni u svojoj....
Uz otvorenu komunikaciju,i razumnu osobu pored sebe, moguće je prevazići modul ponašanja iz porodice, ako za to imaš volje,naravno, i, ne osvrći se unazad, gledaj samo pravo!